Kolumne

DOBRO JUTRO 17.7.2021.

Mi rano, i neznajući, usvojimo predodžbe životnog uspjeha, čak ih i nosimo, ostvarujemo, i izdajemo, da ih ne znamo izreći i opisati. Vjerujte. Većinu svog vremena, eto ja, proveo sam izvan ostvarenja te unutarnje čežnje, pojednostavit ću, više sam se trudio u “kad već nisam”, nego u ono što sam držao za “to je baš to”, ali ako se zadubite, vidjet ćete da je to uobičajeno, možda i sasvim zdravo.

U toj igri ogledala, i biti bliže onom prvom, je neka vrst kapitulacije, naše buntovne alternative nas nisu zadržale, i mi sklapamo neki kompromis sa sobom. A moja prva i najdublja maštarija je bila biti suptilan i zaklonjen promatrač koji hoda parkom, vrlo konvencionalan, i koji živi dobro, ali ne u nekom obliku da od mene drhte, nešto između botaničara i malakološkog zanesenjaka, fra Jure Radića i idealiziranog  Eckermannovog Goethea, ali da to ima i jednu pigmentnu i beskompromisnu, revolucionarnu notu.. nasuprot, uporno sam se trudio u ulogu sasvim obratnu. Možda i ciničnu, bitno više fizičku i hazardersku, i bez puno pitanja, neku  lomljavinu bez prave svrhe. Ali linearne biografije su uvijek i pomalo dosadne, uz sve prednosti, i usprkos tome što u ovim drugim, nema toliko morskih čudovišta Krakena, koliko smo očekivali. Bude sve to puno više mat nego lak, možda i grezzo.

Uzalud, od toga čovjek postane bučan, donekle okretan i napabirčen, pa polako klizi u ono prvo, ali nikad ne stigne do kraja.

Sve je to i vrst bogatstva, taj apsurd, direktor ovog našeg, zajedničkog kazališta, voli apsurde. A vi? Jeste li vi nešto htjeli, pa se pobunili, pa polako popuštate? 
Dobro vam ovo kišno i ugodno, tiho jutro. Jeste li se pobunili? Popuštate li polako? 

O autoru

Vanja Zlatović

Vanja Zlatović

Dodaj komentar

Kliknite ovdje za dodavanje komentara