Balkan Featured

O SVEŠTENIKOVOM SINU 1986. I RADIKALIMA 2020.

17. rujna 1986. do ponoći, trebao sam se javiti na prijavnicu kasarne Žikica (Jovanović-Španac) u Valjevo, VP 6734/26, u početak kraja jedne epohe i države, u vrijeme uspona Slobodana Miloševića u SK Srbije i tada 17.9.1986. nezamisliv trenutak za malo manje od godinu kad nas par bude raspoređeno oko gradskog komiteta s bojevom municijom, i oko pripadnika SUP-a, milicije dakle…a da shvatimo da nismo na istoj strani. Jer oni su, milicija, “bili za Slobu”, a mi okolo ne….nismo mi okolo znali za Slobu, ali da je neka dramatika nama nezamisliva smo znali. Za tjedan…Radio Valjevo, Podrinje Loznica je tuklo samo srpsku nacionalističku glazbu, a stražara je moje nove kasarne pitalo preko ograde njih nekolicina civila momaka “koliko Šiptara ima u Kadinjači”. I oni oficiri koji su budući Slobini su govorili Šiptar, a oni Titovi su govorili Albanac. Da, ja nisam išao na granicu nego sam ostao u Valjevu (na Kadinjači), jer sam na putu za Ćupriju rekao pred poručnikom u Oplencu – jebo ja sve vaše srpske krunjene glave, istina jer sam bio punker a ne ustaša…ali nisu oni to razlikovali. No….stigao sam već poslijepodne i upoznao momka- sina sveštenika iz vranjskog kraja.

Taj mi je govorio “vi”, uplašen svime, nježan i plav kao djevojka, moralan i dobar momak odgojen strogo i duhovno. Ja nisam …bio takav, i imao sam neku emociju ” ne znam što je iza ograde, ali kako ćeš ti tamo”, eto tako je bilo, u Gongu smo pili, ja ljutu po ljutu a on sok. Vidite, te figure, takve figure više nema. Bilo je logično da je sin prote takav i to je njega formiralo, pravoslavlje kojeg nema više. Nestalo je u devedesetim, i znam što govorim, njemu ne bi TV Hepi mogao biti upaljen, još smo se sretali tri mjeseca i dvadeset dva dana obuke, i on je slijedio svoj odgoj i karakter i nije postao kabadahija. “Pazili smo ga”, rekli bi.

Ja mislim da ste tu izgubili, jer je to bio put u Zadrugu, Kristijane, kapetane Dragane i sličan mutež, a mogli ste biti Srbi i baš Srbi bez toga. 2020. ustao sam rano i kao petbankaš u Vrnjačkoj Banji gdje sam boravio poslom….i u 6 ujutro pitao policajca gdje se može piti kava, na tržnici može. I tamo sam sjedio među nekim …radikalima, nisu skrivali da su “za Dražu”. Kako sam ja….čak redario na pokojem koncertu u tom kraju u doba Šemse Suljaković, nisam baš povučen, i inače nisam, i mi smo razgovarali o 90-im, i o tome “što nas i ih dalje sve čeka”. Ispričao sam im i o ovom momku, i svašta smo još..i Gišku i Voždovac i Gospić, tako. Pa o Velji, Vučku i bratu mu Andreju, o tome je li mogu li na more kod nas, o svemu. Bilo nam je zanimljivo, zar ne.

Shvatili su da..su ih preveslali, to su i prije mene shvatili, ali malo sam im pomogao da shvate kako su ih preveslali. Je li vi razumijete da su ih preveslali? Jer su tip ovog momka zamijenili tipom koji skače padobranom nad Crnom Gorom i svom mogućom skalamerijom koja je ono malo duhovnosti zamijenila cirkusom.

O autoru

Vanja Zlatović

Vanja Zlatović

Dodaj komentar

Kliknite ovdje za dodavanje komentara