Nismo mi nikakvi kristali niti kocke, gospodo. Dobro, niti šaka prašine nismo nužno koju raznosi vjetar ili propuh nastao jer nismo zatvorili drveni prozor učionice a otvorili smo naglo vrata. Mi smo bića puna kvrga i čvorova, ipak prokrvljena i donekle gladna, u nečem čvrsta i uporna a u nečem treperava i lelujava, malo i razapeta a nekad i teška i zarasla, nekad nepokošena poput travnjaka a nekad upravo ispršena i blistava kao seoski vatrogasni orkestar. Imamo i što nam je baš važno i imamo o čemu možemo pregovarati, imamo tajne dnevnike i zablude i točke guste do razine fetiša i totema, imamo..i različiti smo jako. I slični smo jako.
U podrumu moje galerije guste su i jednostavne temperom na drvetu slikane tempere iz vremena kad se i nije znalo za perspektivu, južnjačke i grube, koje vide samo vrline privrženosti i neuplašenosti. Na što višim etažama se penjem to su prozračnije i apstraktnije pa ove gornje hlade i krote ove niže ali im nikad ne uzmaknu a ove donje misle da čuvaju te gornje a i ne trebaju ih čuvati. I sve se to lomi tiho i prožima i tako u svakome već nekako. Na poprilično prohodnim stepenicama moje galerije susreću se blagi i nasmiješeni kustos izraza lica zen učitelja s njenog vrha i zažareni dupljaš s dna njene višekatnosti koji izgleda nešto između franjevca i oružara, negdje oko zemlje sasvim je uglađen a pun mana pripadnik građanskog staleža. I to je tako, to je tako i što sad. Ali se ne tuku, čak i razgovaraju.
Dobro vam jutro, višeslojni ljudi, dobro vam jutro u dan koji nije kišan i to je od njega lijepo. I da, evo, šesti je mjesec. A to nije sporedno niti tek tako.
Dodaj komentar