Featured Osvrti

ZAGREBAČKI DUH “U MOJE VREME” (75-95) bez litikepo, bez vune, bez žilorezačkih motiva

Postojao je neki zagrebački duh, u doba mog odrastanja, recimo da je to 1975. -1995. u grubo. Pred kraj ove zime vidio sam jednog dečka kad sam išao na test, u Štampar. I on je bio…”to”, možda je imao 20g. Pristojan, malo nervozan, malo “odozgor”, frizurica, siguran u sebe. I tako baš. Stupovi tog duha su bili: sigurnost u sebe, snobizam, i prihvaćanje zapadne kulture života. Neovisno cure ili dečki. Danas se to drukčije pamti i zamišlja, ali mi smo bili dosta prgavo-podrugljivi, imali smo neku sklonost… pa, snobizmu, evo, ja sam bio punker, ne šminker. Ali iako se uzimala “frtaljka, i pivo Stari Zagreb”, u odnosu na druge punkere, pa, ipak je kod nas bio Exploited, osjećalo se da je eksplicitniji taj punk outfit, i on jest bio na interni način snobovski, koliko god se to činilo nespojivo s punkom. I tuklo se, i čitalo se, možemo tako spojiti. Psi su se češće zvali Astor nego Garo. I skijanje, na moru naručivanje a la card, frizer Kincl, to je bio Zagreb, i jedna vrst provokacije, pa bili vi “Kinoteka pa u Kalnik na malinovac”, “Ben, pa ludilo”, ili “Lap pa pješke doma s pivom u džepu”.Blagi nacionalizam da, šovinizam ne, više neki socijalni, stilski nacionalizam. I regionalizam.U tipu “ne slušam seljačiju”. Ne krvna zrnca.Osjećam sve ovo, dijelom, na sebi i danas. Ne s nekim ponosom, to je glupost. Niti žaljenjem, niti sramom. Ali i danas ja identitete gledam sa zrnom tada naučenog “normalnog”, u koje se uistinu sve manje toga uklapa. Hvala što me podnosite, tako pametnog. Bez pretjerivanja kažem. Nadam se i da je jasno kako je ovo dokument, a ne politički upotrebljivo sjećanje.