Featured Osvrti

O STRAHU U OVE ZARAZNE I POTRESNE DANE. I KAKO BI JA S TIM.

Strah nije manje zarazan nego virus, nije niti manje štetan ako izađe iz onih okvira u kojima nam treba da ne vozimo kao manijaci ili zaboravimo ugasiti plin kad idemo u kino.
Koliko god bili sad izolirani i zatvoreni u gradske i kućne karantene mi smo kao kukuruzna zrna u polju kukuruza, informacijski i emocionalno mi smo jedan ogroman akvarij, ovo što sad čitate ovaj tekst je najbolji dokaz jer ako ja pišem iza jednog zida a vi čitate iza drugog onda smo mi u istoj vodi.
I možda sam ja tigrasta ribica ili smeđa a vi zlatna ili zelena ali mi smo u istoj vodi a voda sve zvukove prenosi a slike i uvećava, pa znaju ribolovci koliko manja riba izađe iz mora nego se čini iz čamca a znaju svi na društvenim mrežama koliko manje se na kavi pojave Romy Schneider i Ricky Martin nego budu u inboxu. Dakle smo i dodatno u istoj i uvećavajućoj vodi jer ne možemo na kavu pa se pošteno razotkriti. 
U ovoj dakle zajedničkoj dolini postoji u vremenu koje potiče strah… a jasno je da epidemije i biti pod ključem potiče strah, što više glasova koji su umirujući i stabilni a što manje onih koji su uznemirujući i unezvjereni. Eto, autor vjeruje da je umirujuć iako bi imao ( još) veću čitanost kao uznemirujuć. Ali štetnu čitanost i za druge i za sebe. Jer biti sila razdora i panike kad tad izađe na loše. 
Smijemo se i bojati ali crnilo puštaju uglavnom predatori, smijemo se pitati ali kad se uspaničimo pa nas troje podrže onda to krene loše i za prvog u nizu i dalje tako da nam je bolje biti jedan drugom podrška i sila razumijevanja ali ne podrška u narastajučem strahu nego podrška koja strah umanjuje.
Negdje se možda, u nekom ogledalu, i piše ovo kao zasluga da smo nekog smirili.. ali i ako ne bi bilo tako opet je u čamcu dobro da smo jedan drugom glas razuma da se čamac što manje prevrće. 
I budimo ponosni na sebe i druge ako smo takvi, time smo korisni zar ne? A ako prenosimo vijesti da se upravo iskrcalo 40 000 vojnika NATO da preuzme Berlin od demokratski izabrane vlasti i Moskvu od njihove onda… onda, pošto to objektivno nije istina jedino što se iskrcalo je loša glasina kojoj smo mi izvršni dio. 
Strah nije nešto čega treba čovjeka biti sram. Ali sa strahom se ne baviti je kao ne baviti se sa gripom nego kašljati u krug. 
Neka mi susjedi ne zamjere što spominjem… ja sam bio kao mladić navikao biti pod granatama u rupi. Bilo je jednom i da ne mogu otvoriti prste na rukama više od pola sata “kako je palo blizu”. I to sam krio, da ohrabrim sebe i druge pa  bi rekao jedino možda ” naprašili su nas jutros”, i tako su se brže prsti ispravili i opustile šake. A ako nastane panika ljudi pucaju u zrak i jedni po drugima pa bili Palestinci ili Norvežani, nemojmo si to raditi. 


Dakle zdravo se bojati, to je dio života. Dobro je i tražiti pomoć ali od onih koji se ne boje ili znaju s tim a što je vjerojatnije. A za nikoga nije dobro da se u strahu potičemo. Jer vidite, svi smo samo ribice u istom akvariju.