Featured Osvrti

Može to i ovako funkcionirati u odnosu, a može se i reći da je to samo klasika koju je vrijeme pregazilo

Evo kako sam najavio i može ne izgledati ovaj tekst previše suvremeno a niti znanstveno, naravno. Ali sasvim sam spreman na to a i kako ne nosi lošu namjeru neka ga vidite. Postoji jedan tip muško ženskih odnosa koji mislim da je sasvim jednostavan ali daleko od toga da je svakom lak za razumjeti, toliko me veseli što ću ga pokušati opisati. Postoji athetipski problem u prelasku iz uvodne izmjene dojmova koji postaju osvajanje u čvrstu strukturu koja će zadržati tonus a stvoriti strukturu. Veseli me i da se neće nužno moj pokušaj preširoko sviđati.
Dakle naravno da je svaki početak sličan, ljudi se međusobno oduševe i planu, postanu vrst cjeline i onda vrijeme čini da se ono što nam je međusobno bilo novo i nepoznato pretvori u nešto što… više nije novo i nepoznato. A da bude važno ako se potvrdi kao dobro, važno i neiscrpno. Pa, između ostalih načina da se to dogodi i poklopi zna se dogoditi jedan kojeg teško mogu opisati nego kao klasičan, čak i u vrijeme kad se živi bitno praktičnije, nema provala Huna i Mongola a i hoće li mraz udariti u proljeće i spriječiti da dobro rode orasi.. opet je ovaj ustroj ako se dogodi i poklopi dobar. Evo sad u čemu ga možemo prepoznati. 
Pitao sam moju ženu jučer, ona me često hvali okolo, za što me ona hvali odnosno koji je sadržaj toga. Skoro začuđeno je to sažela u slijedeće – misli svojom glavom, pun je energije i ne da se, nešto uvijek pokreće i poduzima a mene cijeni i poštuje. Da, ja izgovaram “sutra ćemo u Lovran”, ona će biti za ili protiv i sve okrenuti ali krenulo je od mene i ja ću voziti. Ja sam premijer a ona parlament, parlament je jači ali premijer izgovara i vozi za Lovran. 
Vice versa ja sam opisao čime i u čemu ja nju hvalim a naravno da je to lakše jer ima jačih razloga da ja nju hvalim nego ona mene. Ipak, za potrebe teksta, poslušajmo. Da je čudesno pozitivna, hrabra, nasmijana i lijepa, da je podrška i da je blaga u tome a srčana u baš svemu. Nadasve da me podnosi. 
Da ga ubiješ, znam da sam na rubu zakona koliko se ovo čini konzervativno i primitivno… ona nikad neće reći da sam blag ili ljepuškast, neće niti da sam moćan ili nešto, ona želi da sam pokretač i da se time izlažem ali da ja kažem – ajmo. I čak kad se kupam u moru zimi njoj to bude smiješno i egzibicionistički rubno ali.. ali ipak. Njen dragi se kupa zimi, a to izgleda kao kad plivaju filmski likovi kakve je glumio Danilo Bata Stojković. Ali ipak. Konačno ja se nikad ne žalim, nikad nisam melankoličan, nikad nisam nježan prema trećima a prema unutra da ali kad smo u šumi ja moram reći gdje je sjever. Pokazat će se često i da nije, ok. Ali sam ja rekao a ona je možda i našla sjever. Ali sam ja prvi rekao gdje je i njoj to godi imati uz sebe. Dakle koliko god bilo to groteskno ja tvrdim da znam, ja vozim za Lovran a i ja šarafim pipu kod punice. Ovo zadnje je bitno, ona i punica sumnjaju, opovrgavaju, znaju, meškolje se, ali ja šarafim i montiram pipu i dohvatim štampl rakije sa tacne jer, gle, muško sam, majstor sam. Nikakvi servisi se ne zovu, radimo mi i malu predstavu od svega toga ali ipak držimo tu formu kao da smo u na trijemu u državi Mississippi i ja držim u krilu pušku, ona je stvarna vlast ali ako nešto šušne u kukuruzu se ja ustajem. Ako ne šušne ne ustajem, osim u kuhinju gdje oboje ustajemo. Ali ja zaboravljam uzeti sve što treba kad idemo u Lovran i ona me riba. Ja sam kriv ukupno i ona me riba i meni ne smeta koliko njoj ne smeta da ja šarafim pipu. Jer meni nije važno jesam li spario čarape kad se parkiram, meni je važno što davim zmajeve, krotim Pikte i tigrove i što znam gdje je sjever. 
Vidite, sad ovaj tekst razotkriva jedan rudiment koji se čini otužno sirovim i da ga je vrijeme pregazilo, svijet prerastao i da je ukupno pogrešan. Ali on je još tu i da se bavimo aritmetikom vidjeli bi da je dominantan. 
I ona će reći da sam popio gemišt više ali da nisam.. njoj bi bilo nezgodno popiti i jedan. Jer da je obratno nama bi to bilo nespretno. I da ona šarafi pipu i vozi u Lovran a ja komentiram bi nama to bilo nespretno. I tako kao Kremenko i Vilma nama to dobro leži i nismo imali ni jednu svađu. 
Samo po sebi ovo opisano i nije nešto. Nešto je što puno razgovaramo, što analiziramo, što odluke donosimo ravnopravno i zajedno. Ali ja sam predlagatelj zakona a ona parlament i kad ga ja predlažem ja unaprijed gledam da joj bude to po volji ali ga ja predlažem a ona odobrava. I kad nam se jede kalorično a rekli smo da nećemo ona kaže da nećemo a ja ipak naručim kalorično jer ocijenim da ona tako hoće. I da hoće takvu večeru i da hoće izgovoriti da nećemo kalorično jesti i da ja ipak naručim kalorično. I mi ćemo večerati kalorično kao Ivica i Marica i ona će dodati još par puta da je ovo kalorično ali to je naša vjekovna prešutna  igra od Mezozoika i ja moram prepoznati da parlament želi večerati kalorično. 
I ne mogu ja njoj prigovarati, ona meni može. Ali ja šarafim pipe i vozim za Lovran. A ne ona. I to tako funkcionira kao Kalašnjikov AK-47, u osnovi jednostavno. Mi smo i sebi smiješni u ovome ali eto, i za kraj- oboje je potrebno, i da bude tako i da nam je to i smiješno. U kom omjeru ne znam ali kad izračunamo ćemo reći. A dakako, svatko može misliti sasvim drukčije. Ali može se misliti i ovako i to ne smije biti neprilično. 

I ona je temelj a ja dizalica, temelj je važniji ali ipak.

O autoru

Vanja Zlatović

Vanja Zlatović

Dodaj komentar

Kliknite ovdje za dodavanje komentara