Featured Kolumne

DOBRO JUTRO 27.11.2021.

mde

Znate, svi ljudi, negdje ispod praga svijesti, imaju u nekoj kutiji, osjećaj da su na svoje prve životne, zagrebačke, dubrovačke ili kakve dane, topline i mirise, stekli neko trajno i neodvojivo pravo. Pa smo iz samovolje, ili su nas, nekako, ohrabrili, iz toga vremena otišli, a ono je ipak naše, kao neka bakina livada za koju su nas, kad je umrla preskočili, pa je eno tamo, zarasla je i eto im je, ali je još uvijek, nekako i naša. Ali te prve šetnje Tuškancem, vožnje u kolicima Palmotićevom, svi to imamo negdje, zašiveno u reveru, izgubimo, nađemo, ali bar kad je najteže, proleti osjećaj da smo to dobili, a da se nekako dogodilo da toga više nema. Znao sam najvećih zločinaca, koji su to baš tako i izgovorili, i časnih sestara, i svake fele ljudi i biografija. Eto, pa i ja, kad budem snalažljiv u kuhinji, svaki put pomislim, eto vidiš, ja znam i sam. Kao da je to čudno, i kao da imam nekih neiskorištenih bonova na musake mog djetinjstva, koje su sad i nemoguće, ali ipak, neka se zna da ja znam i sam. Pa mi, opet, bude i malo krivo da je tako, budem malo ponosan da je tako, i to odrastanje… ono traje zauvijek, ali neka pupčana nit nikad ne pukne do kraja. Kakvi god cavalieri postali, možda sad i sami djedovi i bake.

Zato i sačuvaju ljudi, te kutije sa plaže, od razglednica i školjaka, lažni zub morskog psa na kožnoj traci, što se nosi oko vrata, ta kutija sadrži ciku i neki davni mini golf, Mirinde, odlaske, povratke. A vama hvala što čitate moje literarne taccuine, pa mi pišete da vam, ponekad, budu topli.

Dobro vam jutro svima, sad ću skoro na ribarnicu, i po kruh i pecivo.

O autoru

Vanja Zlatović

Vanja Zlatović

Dodaj komentar

Kliknite ovdje za dodavanje komentara