Krajem godine radimo video kolaže, zaključke, retrospektive, slikovne albume i zaključujemo ocjene sebi i drugima, poslove, ujutro uz kavu slušamo violinske sonate i koncerte i sve je već svečanije, kardinalnije i ukupno možemo to opisati potrebom osvrnuti se prema protekloj godini i zagledati se u buduću. Vremenski kotači, istina, ne staju. Oni niti ne uspore, ali mi se po njima penjemo,spuštamo i ispadamo, budemo njima dodatno ohrabreni ili osupnuti, nekad nas i dodatno umaraju i sva se ta energija lomi između dva koncepta- bajkovitog koji kaže da izađemo iz rovova jer je nastupilo Božićno primirje i nebajkovitog koji podsjeća da se je čuveno njemačko-britansko takvo primirje dogodilo 1914. a rat je trajao do 1918. i da toga budemo svjesni.
Ali ipak i usprkos, umorni i blistavi, mi razvozimo butelje i bombonijere, obilazimo domjenke i nezasitno, nagonski, želimo da sve zastane i da se i mi osjetimo kao nekad, u nekom zimskom lunaparku, sa par žetona stisnutim u šaci koja ih čvrsto drži i gleda vrtuljke i njihalice, male streljane i oblake šećerne vune na drvenim štapićima.
Jedino što do tog trenutka koji tek što nije, mi trčimo kao novozelandski ragbijaši između nezaključenih poslova, odluka, štandova i uredskih vrata iza kojih mislimo da ljudi žive tu blagdansku idilu pa ih gledamo ispod oka. A oni iz istog razloga nas.
Ali baš iz te košnice želja i pozdrava kad kalendari šušte glasnije a kukavice iz zidnih satova istrčavaju srčanije, vama plameno i veselo, hrabro i u svojoj hrabrosti remarqueški sjetno, ipak vama već blisko- dobro jutro. A punih ruku darova, računa, reklama, gurajući se i malim prstom pritiskajući na kojem katu izlazite…malim prstom vi na svojim ekranima telefona otvorite Odjek. I uzdahniite…pogledajte druge i izgovorite- ovo me uvijek smiri, nasmije i ohrabri..
Dodaj komentar