Kao i svako jutro, ja se budim i nedjeljom u pet. Kao i svako jutro, ja se budim potpuno prazan pa onda proletim mislima redom od osnovnog do manje osnovnog u odgovoru na pitanje “je li sve ok”, i tako već dugo ta prva sekunda piramidalno funkcionira i pita dok gledam kako me Baggins zaljubljeno promatra i maše veselo repom (dakle je dobro), istodobno za Lovorku, za moje najbliže krvne srodnike tko je od njih živ i je li bar priblžno zdrav, potom u drugom treptaju pita ta sekunda je li rat ili mir (to sam naučio davno da je vrlo bitno pa je postalo refleks), potom za financije, tek onda posao i onda kuda da krenem taj dan prvo. Druga sekunda već uzvikne “ja jesam, nitko mi ništa ne može”. Tada uzmimam kavu i ljut duhan i pišem ovo što čitate, u tome se sasvim predam prvom što poželim napisati i tako ću i danas i držim se jednog- napisat ću to prvo pa baš me briga hoćete li razumjeti a kamoli hoće li vam se svidjeti, wordpress mi poslije kaže koliko je čitalo, što preko Odjeka a koliko putem njegovih pojavnosti na raznim društvenim mrežama. I bude mi drago ako je puno čitalo, meni je taj ukupni broj ozbiljan i dapače i drago mi je još jednom kažem a osobito jer se nisam trudio da bude ozbiljan.
Davno….davno, kad su počeli ratovi devedesetih, hrvatska strana je u svojoj neukosti mislila da ja sa šestoricom mogu za nas drugih par stotina skupljenih zbrda zdola, biti izviđač. Čak je i mislila da ja tu šestoricu trebam , temperamentan ali ne znajući niti čitati kartu, s 23g predvoditi u tim otkrivanjima i izviđanjima koja su se svodila na ” je li mi držimo neki zaselak ili polurazrušenu vikendicu ili imanje ili oni”, eto ti oni mnogi i čitaju a i kad tamo boravim mi o tome često razgovaramo. I ja nisam znao kako se to radi, osobito nisam znao kako se kreće kad se dođe na rub šumarka a slijedeći je pedeset ili sto pedeset metara dalje a između smo samo lak cilj svakome od tih drugih a nismo znali niti kako s minama, jednog smo tako izgubili. Ne znam ja to niti sad kako se radi ali znam kako smo mi to radili. Ja bi trčao, ja sam znao trčati, stvarno sam znao brzo trčati i ako bi stigao u taj drugi zaklon onda bi između šaptanja i vikanja pokazivao srednji prst i izgovarao “kaj je (tu kolokvijalni naziv jedne seksualne orijentacije ali ne izgovaran s diskriminirajućim prizvukom nego općenito kao dio urbane subkulture 80-ih). Onda bi išao ex padobranac Teufik ili uvijek ljuti taksijaner Ico. U tome trčanju bilo je važno dvoje- savladati probavu da se ne ponaša nekontrolirano i krenuti. A kad bi krenuo….kad bi krenuo onda bi bio ja baš ja. Jer onda bi sve drugo nestalo i ja bi bio Sebastian Coe, bio bi ovaj galeb gore, bio bi sa strojnicom a što je nespretno, ipak nešto daleko od te situacije i bilo mi je dok trčim lakše da se ne zna što će biti jer sam volio trčanje. E vidite, zašto ovo pišem..
Zato što svaki od vas, od nas, tako istrčava iz kreveta svaki božji dan. Jer nikad ne znaš, svaki se brod ipak i ljulja i svatko od vas zažaren ili ne, kreće u dan i stiže u večer. Ali nemojte nikad brinuti zbog toga! Jer jedino važno je da volite to između, to kako trčite, vadite ljudima zube ili mjerite šumu, što god već radili, jer briga vas što vreba iz šume, vi samo uživajte dok trčite, vozite, kako se god kretali licem zemlje i vremena koje imamo na njoj.
Dobro vam jutro, svi smo neuki donekle i svi imamo svoju dionicu kroz koju se krećemo, svi smo galebovi sa ove lovranske fotografije. I baš nas briga.
Dodaj komentar