Novi tjedan je, svaki, neka nova partija karata. Mi bi ovako, a nešto drugo bi onako, i ulog je svakome ono što ga vuče, gura i pritišće… tužbe i mamografije, dospijeća računa i razmirice sa kćerkom, zetom, u poslu ili sa susjedima. Pa to ljudi, te pritiske i tenzije, blaže, zaboravljaju, hrabre se… ili uz najmilije, uz kućnu mačku, rezultate finske lige, štampl rakije, jutarnje kave, večernje filmove, čak i uz Odjek. Da, puno mi ljudi piše kako im ova kolumna uz kavu ujutro donese malo sjete, malo adrenalina, pa ih potapše po leđima kao provincijski rukometni trener i kaže “ajde sad”.
Svakome od nas treba da prije nego se sunce digne i počnu zvoniti telefoni, čak, ako imamo neku strepnju ili nas muči samoća i ne zvoniti (ali bi mogli, pa htjeli tako ili ne), ali prije nego stigne po nas linija 131. ili tramvaj pun ljudi od kojih svaki nosi sa sobom svoje dvojbe, rokove i sumnje, da prije nego “se počne računati”, mi budemo u nekom stanju koje će pružiti bar neki otpor onome što nam je mrsko, i bar neku spremnost da ne prespavamo svoje obaveze i prilike. I ne samo, ovo je važno, da imamo tu neku spremnost i neko doraslo stanje. Nešto još važnije.
To važnije je da to budemo baš mi, da u tome bude onih školskih priredbi, studijskih putovanja, Kulušića i Đura, banijskih praskozorja i da to budemo baš mi. Oni kvrgavi, oni izvan punog standarda, oni jedinstveni i prepoznatljivi “baš mi”, kojih preko ovog glinenog korza koji zovemo planetom promaršira milijarde, i zađe na kraju iza zavoja…a mi ne znamo sasvim što je tamo. Ali se, dok smo na tom korzu, želimo nekako snaći bar toliko da nam bude donekle udobno i sigurno, možda i u srcu toplo.
Sa tog vas korza, ispred prve kavane, ja srdačno pozdravljam. I dovikujem da će biti dobro, da se ne damo, i još tko se okrene kad prođe ja mu se nasmijem kao, tobože, da se ne brine previše jer je stvar riješena i dogovorena. A i ja sam na njemu ona ista, smrtna i privremena točkica koja bi htjela biti neponovljiva i dobro, koja ima walkman u ruksaku sa
Tango Till They‘re Sore Tom Waitza i u njemu dvije jedno i pol voltne baterije i slušalice koje se stalno petljaju, prekidaju i šume.
Dobro vam jutro, čitajte Odjek, bit će dobro. Mora biti.
Dodaj komentar