Stvar je da iskušenja i prilike života i ne traže od nas da bi im bili dorasli neku posebnu bistrinu. Čak ni hrabrost. Traže određenu umjerenu upornost, zrelost i da niti jedan od ta četiri zupca ne bude baš previše kratak na harpunu kojim ubadamo kad lovimo ili se branimo i sposobnost unutarnjeg odmaka. Ovo zadnje znači da jedan dio nas savije cigaretu ili gleda iz kola vrhove smreka jednako i kad ide po pare, nalaz krvi ili na sahranu. Sve preko razine solidnog i tako pomaže tek kad je odnos snaga osobito nepovoljan a dobar pukovnik takve trenutke izbjegne svojim grenadirima i može samo tako daleko stići, sposobnost za brilijantne preokrete ako je ikako moguće treba nemati kad pokazati, ona treba drijemati u sobi do i čekati da ju se zove ako je baš neophodno.
Eto, dragi, vlak mimoilazi rafineriju, škripi u noć, ušao je administravno u subotu još davno ali svanut će tek kad dosegne peron i otvorimo s dvije ruke prozor u našem coupeu i osjetimo miris makedonskog bureka, gareži i kažemo suputnicima- evo subota, stigli smo.
A vi budite dobro, čitajte Odjek, bistri budite ali ne previše, i uporni. Nemojte se bojati ali niti izlaziti iz rovova po rakiju dok paljba ne utihne, zreli budite i razumni. Ali niti to previše, tek toliko da se okupimo opet u noćnom vlaku koji nas vozi dalje, dalje kroz brezike, preko mostova, kroz ravnice i uspone gdje ložači moraju skinuti košulje kad ubacuju ugljen u peć naših lokomotiva, kad psuju i podbadaju se.
Dodaj komentar